Бајка о слободним и фер изборима у окупираној земљи


majmun-glasanje
Једна од уобичајених „прича одмаралица“ за наивне је да је изборни систем, у условима окупације, могуће поправити. На овом питању је, можда боље него на и једном другом, могуће сагледати системски карактер опозиције у Србији, којој не сметају окупациони избори, ако су фер и поштени.

Ову контрадикторност је немогуће премостити ни логиком, ни здравим разумом, али је сасвим објашњива са позиције личних интереса и политичких комбинација. Хајде да видимо како би изгледала аналогија са Србијом из 1942. године, на пример: Недић организује слободне и фер изборе, на којима побеђују српски патриоти, који хоће ослобођење од Немаца и Немци такве изборе, је ли, признају, купе пинкле и одлазе. Могуће је и овако: не купе пинкле, већ настављају окупацију у условима непријатељске владе у Србији. Да ли ико нормалан може да верује да је ово могуће? Зашто неко мисли да је ова данашња окупација толико различита од оне из доба Недића? Окупатор није ту да би давао слободне и фер изборе, већ да би владао неком земљом, или подручјем. Ко мало мозга има, јасно му је. Друго: не осећа се с ким би данашња опозиција преговарала о изборним условима: сама са собом, са влашћу, или са окупаторима? Само са овим последњим уопште има смисла разговарати и преговарати, али не о другачијим изборним условима, већ о томе како би исти изборни услови могли да „погурају“ опозицију, уколико пристане да окупацију не доводи у питање, што ће се, вероватно, и догодити.

Избори су, по дефиницији, нефер, јер немају сви једнаке фондове, те немају, услед недостатка пара, једнак приступ медијима. Окупатор, осим ако није луд и глуп, неће омогућити својим противницима приступ новцу ( новац купује време на медијима, изборне тимове, квалитетну пропаганду итд.), осим ако то нису, као 2102-те, лажни противници. Самим тим, поштени избори би значили да постоје само странке окупатора. С друге стране, ако и замислимо да се у неке преговоре око избора уђе, остаје питање шта ће опозиција урадити ако не „избоксује“ фер игру? Неће учествовати на изборима? Хоће, хоће. Два су битна разлога за то: свака листа добија лепу суму за изборе и, што је партија мања, то је кампања скромнија, па више новца остаје за партијске могуле; други разлог је што се, преласком пустог цензуса, такође добија лова од државе и то месечно, за одржавање посланичког апарата.

Нисам чуо ни једну српску политичку организацију која је рекла да ће се одрећи овог плена, који се дере с народне грбине. Воли опозиција народ, а народне паре нарочито. Ко, дакле, и мало части има, неће излазити на окупационе изборе. Ко части нема, цвркутаће песмицу о цензусу и о борби против система из срца система. Кад би систем био толико глуп, да своје противнике пушта да га разваљују, не би владао петнаест година.

Идеја да се у Србији налази труст опозиционих мозгова, који ће надмудрити и окупатора, и систем, потиче из стрипа „Мирко и Славко“, а не из живота. Сасвим обрнуто: систем лако апсорбује све оне који немају политички таленат, остварљиве идеје и радни елан, а имају растегљив карактер. То смо већ видели много пута и, по обичају, никакве закључке из тога нисмо извукли; и даље верујемо, иако су нас продали сви којима смо раније веровали, да негде у Србији, израста сасвим другачија политичка опција, нешто ново и невиђено, што ће до ногу, што памећу, што бриљантном идеологијом, до ногу потући Нови светски поредак. То смо мислили за СПО, па за СРС, онда за СПС, за ДСС, за СНС… Сад треба да верујемо да је ово, што се спрема за окупационе изборе, пет пута паметније и лукавије од Шешеља, Драшковића, Слобе, Коштунице, Ђинђића и Вучића? Ја не верујем. Мислим да им, чак, нису дорасли и да су копље испод у разумевању политике.

Наравно, ако неко верује да би Карађорђе, рецимо, мудро поступио да је прешао у ислам, кандидовао се за дахију и изнутра урушио дахијски систем, ко сам ја да му веру кварим?

Можда су и Дража и Тито погрешили што су се против окупатора борили, уместо да му се ушуњају кроз политички систем, па га разоре изнутра? Проблем свих проблема је што је наша опозиција, ма како себе називала, у основи грађанска, јер верује у грађаске иконе парламентаризма, избора, слободних медија и сличне глупости.Али, упитајте се сами: шта су грађани икад урадили за Србе и Србију, осим што су их раставили на просте чиниоце?

Срби спасу од грађана не могу да се надају а, ако ипак одлуче да се надају, онда није неправо и да пропадну. У центру грађанштине не лежи српство, него новац (Уџбеничка дефиниција: „Демократија је политички облик диктатуре новца“) и свако ко пристане на грађанска правила игре, пристао је да се покори новцу, без обзира шта он приватно о томе мисли. Ако то не види, па још верује да може да буде грађанин, а да није подложан власти новца, онда је још и глуп. Ко не верује у ово што кажем, нека ми покаже једног политичара у Србији, који је декларисани националиста, а да није битно богатији од кад се бави политиком.

Аутор: Милан Миленковић
Извор: ИН4С


Напиши коментар

Није дозвољено.