Прикривање и разоткривање правих разлога за рат 1999 на Косову


Др Миле Бјелајац, научни саветник

У овом раду аутор износи неке мање позната признања самих протагониста како је рат на Балкану 1999 био подстицан и како је пропагандно оправдаван. Трагови пропаганде трају и данас, као и прикрикривање.

У протеклих двадесет година многи учесници, аналитичари и историчари савремених догађаја и процеса све више истичу неодрживост клишеа који су из политике били преточени у глобалне медије задужене да правдају пред јавновшћу неминовност ратног решења. У раду се у светлу искустава у свету после 1999 године указује да је случај СР Југославије и Косова само једна од етапа у провођењу доктрина новог светског поретка. Насилно се стварају нове геоплитичке реалности које се кроз различите врсте притисака покушавају наметнути међународној заједници.

Сведоци смо насилног стварања „нових геополитичких реалности“ и потом, деценијски дугих напора да се таква реалност међународно санкционише. Створени су преседани против некадашњих принципа међународног права, Хелсиншког акта 1975, повеље ОУН. Сведоци смо, по потреби, режирања унутрашњих проблема у појединим државама, а потом активног мешања на страни предодређених клијената.

Економским уценима, политичким притисцима, претњама, и тероризмом, или „завртањем руке“ у жаргону светских кабинета, државе се присиљавају да напуштају некада успостављене принципе међународног права и односа. Живимо у свету где ни проказивање „теоретичара завере“ не може да сакрије да су на делу многе доктрине развијане у време хладног рата и доктрине за постхладноратовско време. Сведоци смо да се воде конвенционални ратови на многим просторима па и европском, активности стратешког и тактичког одвраћања, специјалне операције и сукоби ниског интензитета (ЛИЦ), операције за наметање мира и мировне мисије, наметнуте хуманитарне интервенције, насилне обојене револуције, хибридни ратови. Живимо у свету где се води борба за реалне стратешке и економске интересе са карактеристикама познатим још од 19 века. Овоме треба додати потребу великих сила да повремено демонстрирају уверљивост своје војне силе, тј. да потврде свој кредибилитет велике силе. Место тог доказивања је на, процењено, најслабијој карици. Тамо где ће кредибилитет бити потврђен и демонстриран уз најмање губитака макар и по цену прикривања. Није случајно да се управо рат на Косову рекламира као успешна кампања са „нула губитака“.

Постоји још једна, готово аутономна, опасност по мир коју је 1959. одлазећи амерички председник Двајт Ајзенхауер назвао – војноиндустријски комплекс. Он, мада војник, генерал, упозорио је да тај фактор угрожава демократске вредности код куће и мир у свету. Ми смо сведоци да је био у праву. Пратимо активно лобирање и притиске на администрацију да се повећава буџет из године у годину, да се европски савезници притисну и увере да морају да повећају издвајања за наоружање изнад два посто (па чак до три) од бруто националног дохотка.

Циљеви глобалне политике су далеко од оних јавно прокламованих

Како властитиој и светској јавности „продати такав рат“? Ако се послужимо речима Жана Брикмона, најбоље га је умотати у неки узвишени мотив – бригу за људе, угрожене мањине, људска права, демократију. Његовим речима, то је употреба људских права да се прода рат или како га он означава хуманитарни империјализам.

У овом контексту итекако је била важна улога глобалних медија. О медијским манипулацијама, двоструким мерилима или просто о прећуткивању чињеница, многи су писали, студије су објављене. Сведок са терена Косова, француски пуковник Жак Огар ће написати да је имао истинско гађење према дезинформацијама које су владале на Западу, иако су касније људи постајали све свеснији размера вашингтонске манипулације“.

Ти гласови су годинама били глас вапијућег у пустињи, све до недавно када је председник Доналд Трамп употребио реч „факе медиа“, после које нема натраг у поклањању апсолутног поверења овим медијима. Такође створени су многи нови глобални медији, друштвене мреже, твитер и сл. Важна карика у разумевању формирања јавног мњења изнутра и према вани су циљано формиране тзв. невладине организације као филијале звучних међународних института који су де фацто само трансмисија државних институтција и фондова. И о овоме је писано.

Шта је био стварни циљ рата иза реторике политичара и медија. Речима главног актера агресије на СР Југославију, тада главнокомандујућег НАТО генерала Веслија Кларка: „Милошевић, говорећи отворено, никад није стварно схватио да овај рат није стриктно био везан за Косово. То, коначно, није био ни конфликт због етничког чишћења. То је била битка за будућност НАТО, битка за кредибилитет Сједињених Држава као силе у међународним односима“.

О потреби доказивања кредибилитета САД говорио је и убеђивао делегацију америчких Срба сам председник Клинтон 4 априла 1999. Албанце је поменуо само у првој реченици приликом сусрета.

У Рамбујеу је „летвица била намерно подигнута превисоко“ како би дошло до бомбардовања. Џејмс Џатрас пише да је у Рамбујеу једном броју новинара, само за орјентацију, то, баш тим речима саопштено „како Срби не би могли да прихвате (захтеве). Њима треба мало бомбардовања и то ће и добити.“

Хенри Кисинџер је према Даилy Телеграпх – у од 28 јуна 1999 оценио да је „Текст из Рамбујеа, који је обавезивао Србију да призна НАТО трупе широм Југославије, била провокација, изговор за почетак бомбардовања. Документ из Рамбујеа био је такав да ниједан Србин није могао прихватити.“ Једанаст година после агресије, немачки дневник Сüддетсцхе Зеитунг, 11 маја 2010 ће објавити да је конференција у Рамбујеу организована да би НАТО-у дала „легитимитет за дуго планирани војни напад“. Ове наведене чињенице су постале опште место у озбиљним анализама.

Џон Норис, шеф за везе помоћника државног секретара Строба Талбота, у својој књизи из 2005 године, наводи још неке од разлога, далеко од некадашњих јавних прокламација о разлозима за рат: „То је био отпор Југославије ширењу трендова политичких и економских реформи, а не невоље косовских Албанаца. То најбоље објашњава рат НАТО. Милошевић је био проблем за трансатланску заједницу предуго, тако да су Сједињене Државе осећале да ће он једино реаговати на војни притисак … Он је изазвао основне НАТО вредности и његове саме егзистенције“. Другим речима земља се одупирала економском подчињавању и НАТО притиску и то је ваљало сломити.

Све то данас знамо, као и за иступања америчких представника на конференцији у Братислави априла 2000 године када је објашњавано да је рат против Савезне Републике Југославије вођен како би се исправила грешка генерала Ајзенхаура који је после рата повукао војску са Балкана, а она се тамо мора вратити из стратешких разлога.

У публикацијама се више пута цитирао меморандум који је немачки политичар Вили Вимер 2 маја 2000 упутио канцелару Шредеру. У том документу који је настао после састанка земаља НАТО у Братислави у априлу 2000, износе се поред наведене и друге оцене и поруке САД из којих се види права позадина захтева у Рамбујеу и агресије. Циљ је био успосављање трајне контроле територија Србије, одвајање Косова и стационирање властитих снага: „Србију треба трајно држати изван европског развоја“. Вимер наводи да су САД од савезника тражиле да се „што је могуће брже изврши међународно признање независне државе Косово.“

Колико се рат желео сведочи и шеф посматрачке мисије Европске Заједнице на Косову (Еуропеан Цоммунитy Мониторинг Миссион – ЕЦММ), немчки амбасадор Дитмар Хартвиг. Мисија једнако бројна као и Вокерова (ОСЦЕ) слала је потпуно супротне извештаје.

Сведочили су слично УНХЦР-у да је ОВК та која врши терор и провоцира, тера Србе у избеглиштво, а да се југословенске снаге држе крајње суздржано желећи да се очува споразум Милошевић-Холбрук из октобра 1998. Представници ове мисије били су пре Вокера у Рачку и главни су сведоци касније Вокерове манипулације. Како год, западне владе нису користиле извештаје Хартвигове мисије и управо су давале за јавност супротне тврдње. Амбасадори и особље на терену су једино могли да закључе да се није жело мир већ рат. Били су довољно искусни да то закључе. У свом писму канцеларки Ангели Меркел 26 октобра 2007 године у коме сугерише да Немачка не призна припремано проглашење независности Косова, навео је следеће:

„Ни у једном извештају између краја новембра 1998 и евакуације непосредно пред избијање рата не помиње се да су Срби вршили веће или систематске злочине над Албанцима, нити се макар у једном једином случају говори о геноциду, или инцидентима /злочинима који су слични геноциду … Насупрот томе, стално се понављало да , с обзиром на све учесталије нападе ОВК на српске извршне власти, њихове безбедносне и снаге реда показују изванредну уздржаност и дисциплину. Јасан и стално постављан циљ српске администрације био је – да се што прецизније придржава одредаба споразума Милошевић – Холбрук и тако међународној заједници не пружи разлог за интервенцију … Сходно томе, до 20 марта 1999 није било повода за војну интервенцију, те су тако све мере међународне заједнице које тамо уследиле биле нелегитимне“

Хартвига је нарочито узбуђивала чињеница да је његова земља још у време рата у Босни, подржавала америчку политику независног Косова.

Поменимо да је и француски амбасадор Келер, помоћних Вокера, жестоко оптужио свог шефа да је поступцима намерно припремао и изазивао рат. Пуковник Огар бележи своја сећања на повлачење мисије ОСЦЕ са Косова када је одлука о нападу већ пала:

„Последња возила Верификационе мисије напуштају Косово 20 марта у 11:00 часова… У једном од тих возила, згромљен седео је амбасадор Габријел Келер (други човек Верификационе мисије, који се сукобио са шефом Вилијамом Вокером, америчким дипломатом кога је с правом оптуживао да у свакој прилици подржавао интересе ОВК). Келер је знао боље од свију да мисија ОЕБС на Косову није имала другог циља до да припреми рат који су желели НАТО, Сједињене Државе и Европска унија“.

О деловању Вокера сведочили су поред Хартивига и Огара, многи западни цивилни и војни актери. Професор Ленард Коен, наводи сведочења канадског капетана из састава Верификационе мисије, да „амбасадор Вокер није радио само за ОСЦЕ“. Канађанин је за ББЦ марта 2000 изјавио да је Вокер био део америчке политике да се демонизује Милошевић, српска администрација и давање подршке УЧК/ОВК.

У току прикривања стварних мотива за покретање НАТО рата против СР Југославије, заобилажени су и други службени обавештајни документи које је у поседу имала немачка влада о ситуацији на Косову. Ови документи, као и Хартвигови, су потврђивали да нема „етничког чишћења“ на Косову у месецима пре агресије. Поставља се оправдано питање – зашто се лагало са највишег нивоа? На пример, немачки министар Јошка Фишер  правдајући НАТО интервенцију стављао је „хуманитарну катастрофу“ у први план, без обзира на службене извештаје. Наведимо неколико:

Чак и на Косову, не могу се потврдити експлицитни прогони етничких Албанаца. Источно Косово још увек није обухваћено оружаним сукобима. Што се тиче јавног живота у градовима као што су Приштина, Урошевац, Гњилане и др, у току целог периода конфликта, наставили су да живе нормалним животом. Акције снага безбедности нису биле уперене против косовских Албанаца као дефинисане етничке групе, већ против војних противника ОВК (КЛА) и њихових претпостављених подржавалаца“. Или „ после спроазума са српским руководством крајем 1998 безбедносна ситуација и услови живота албанске популације су се видно поправили … Посебно у већим местима јавни живот се од тада вратио у релативну нормалу.“

Роланд Кит директор испоставе Верификационе мисије ОСЦЕ на Косову, који је тамо боравио до 20 марта 1999, извештавао је да је највећи узрочник насиља на Косову ОВК/КЛА:

„По мом доласку (на Косово) рат је еволуирао у сукоб средњег интензитета, заседе, прекидање критично важних комуникација, киднаповање припадника снага сигурности од стране ОВК/КЛА. То је изазвало значајно повећање губитака на страни државних снага и одговор тих снага. Током марта, терор и контра-терористичке акције. Почетком марта овај терор и анти-терористичке акције операције су довеле до тога да становници многа села напуштају и одлазе у друга села градове или брда да се склоне. (… у ориг.). Ситуација је била кристално јасна да провокације КЛА, којима сам лично био сведок, заседама, патролама изазвале жртве и губитке. То је било чисто и јасно кршење претходног споразума из октобра и резолуције ОУН 1199. (…) Ја нисам био сведок нити сам имао иједног сазнања о тзв. „етничком чишћењу“, а сигурно ни догађаја „геноцидне политике“ док сам ја био са Верификационом мисијом која је евакуисана 20 марта (…) НАТО бомбардовање од 24 марта је очито резултирало узурпирању људских права и значјном хуманитарном катастрофом и неких 600.000 косовских Албанаца који су напустили провинцију или били протерани. Ово се, какогод, није догидило пре 20 марта, тако, ја би приписао хуманитарну катастрофу директно или индиректно НАТО ваздушном бомбардовању и резултатима анти-терористичке кампање“

Ова запажања потпуно се подударају са оперативном грађом бригада и самог штаба Приштинског корпуса и Треће армије за период од краја1998 до марта 1999.

Кушнер тимски са Тачијем, Чекуом и НАТО војним псима.

Данас знамо да је у лето 1998 јавно призната сарадња ОВК и западних служби, а да је та сарадња по питању снабдевања и обуке трајала још од 1996 године. Такође знамо, да је у време конференције у Дејтону, Албанцима послата порука да ће Косово добити независност.

О дубљој позадини креирања доктрина новог светског пројекта и њиховој примени шира публика је могла да се обавести на страницама часописа Американ Спектатор (Јун, 1999). У марту 1999 је један од вишедеценијских експерата за Балкан Томас Хадсон поднео оставку на државну службу. Тада је био на служби у Тузли.

Човек који је учествовао у креирању доктрина за нови светски поредак после хладног рата, Томас Хадсон, тврдио је да Мортон Абрамовиц, Медлин Олбрајт, Ричард Холбрук и Леон Фуерт нису били заинтересовани за очување Југославије како је било саветовано на састанку групе 1995 године. Хадсон је признао да није одмах схватио да су прво троје били водећи заговорници нове и радикалне употребе војних интервенција широм света, те да су за своје ставове придобили председничког кандидата Била Клинтона. Све је почело још у време када је Клинтон још био гувернер Арканзаса. Горе поменута група је под окриљем Карнагијеве фондације припремала нову доктрину спољне политике после Хладног рата.

„Иронично“, сведочи Хадсон, „институција посвећена међународном миру поставила је сцену за Клинтонову политику интервенционизма у Сомалији, Хаитију, Босни и Косову.“ Управо је амбасадор Абрамовић који је стајао на челу ове институције од 1991 до 1997 формирао доктрину „Промена нашег пута: Улога Америке у новом свету“.

Ту је уграђен корен интервенционизма који је демонстриран 1999: „Нови принцип међународних односа: уништавање или расељавање група људи унутар једне државе може оправдати међународну интервенцију“.

Још оштрије предложено је да се Сједињене Државе „ослањају на НАТО и ОСЦЕ у решавању проблема сигурности у Европи и инсистирају на војној интервенцији под хуманитарном маском.“ Надаље, сугерисано је да први удар под америчким лидерством је оправдан, не само у случају одбране САД , већ за наметање решења у другим земљама. Потпуно се укида значај националне суверености у корист међународне интервенције. Ова доктрина била је прихваћена од Клинтона, и како се сећа Томас Хадсон, шездесет дана после његовог првог говора отпочели су немири на Косову.

Други важан допринос Абрамовица и његовог тима у разради нове доктрине била је публикација у издању Националне задужбине за демократију (НЕД) под називом „Самоопредљење у новом светском поретку“. Овде је још више изоштрена нова војна доктрина . У овој публикацији су разрађени критеријуми за доношење одлука администрације када треба подржати сепаратистичке етничке групе које теже независности и када у том циљу треба тражити употребу војне силе. У тој новој перспективи чак и ОУН може затражити превентивне нападе. Дакле уместо дотадашњег одржавања мира, ОУН може тражити акцију наметања мира.: „Војна акција може бити затражена када захтев за саоопредељење (сецесију) повуче окидач оружаног сукоба који отвара хуманитарну кризу“. Тако је принцип немешања у унутрашње ствари држава стављен „ад ацта“. Дакле ако је неко желео да на међународној сцени прогура свој геополитички интерес биће довољно да на терену има своје „прокси“ снаге које ће изазвати кризу и дати изговор за интервенцију.

Подсетимо на овом месту да је Раџу Томас правилно уочио, а није једини, да је управо признање унилатералне сецесије или обећање да ће им бити призната независност, као у случају Словеније, Хрватске и Косова, подстакло насиље. Обећавање вањске помоћи охрабрило је Албанце Косова да провоцирају српске снаге сигурности, а потом поднете жртве и повреде људских права представе као разлог за војну интервенцију.

У сведочењу Томаса Хадсона, као и у циркуларном е-мејлу његове оставке, он истиче да је Косово у Дејтону остављено по страни за наредну етапу, а Милошевић у уверењу да САД поштују суверенитет СР Југославије над Косовом. Казује да је Мортон Абрамовић 1997 са чела НЕД прешао у Савет за иностране послове .

У јануару је објавио колумну у Вол Стрит Журнал где је обзнанио ту драстичну промену политике према Косову. Абрамовић је гласно изговорио да је „време да се подржи пуна независност Косова“. Истакнуо је и опцију бомбардовања Србије, збацивања Милошевића, наоружавање и обуку ОВК/КЛА и претварање Косова у НАТО протекторат уз коришћење копнених трупа. Није требало дуго чекати, ОВК/КЛА је од новембра 1997 до фебруара 1998 повећала своје активности на терену. Хадсон се није слагао са таквом политиком. Није се слагао са кршењем обећања Холбрука у Дејтону, није се слагао са новом агресивном улогом НАТО. Сматрао је да је потребан мандат ОУН и декларација рата од стране Конгреса. Још увек је сматрао да је било могуће дипломатско решење.

Рат се просто желео из свих поменутих разлога, а највише као преседан у међународним односима неопходан за даље акције у свету. Дакле, оставити ОУН по страни и одлучивати по властитом нахођењу о „претњама“ миру. На овом пројекту није радила само једна држава. Речима Медлин Олбрајт: „НАТО интервенција представљала (је) само први важан корак ка успостављању нових обичајних норми неђународног права, према којима хуманитарна интервенција може бити допуштена без одобрења Савета безбедности“.

Извршилац овог посла, генерал Весли Кларк ће потврдити дуготрајну симбиозу ово двоје: „Она је велика дама. Ми смо били заједно кроз целу нашу војну каријеру. Била ми је партнер, пријатељ, саветник, тренер, љубав.“

Још један компетентан сведок, командант снага КФОР на Косову, генерал Фабио Мини, сведочи да је „хуманитарни рат“ на Косову био резултат низа рационалних и логичких мишљења која су покренуле емотивне манипулације. „Он је скоро савршен резултат кампање психолошког рата коју су водили наши креатори политике (…) Од почетка је било јасно да Милошевић не представља претњу по међународну безбедност, већ да користи методе свог претходника Тита у покушају да сачува мозаик који се распадао (…) Било је јасно да су Америка и Велика Британија донеле одлуку о отцепљењу Косова још у време када се Босна одвојила. (…) (О)вај рат у трајању од 78 дана називан је на све могуће начине осим рата који ће омогућити драстично решење. Жао ми је (…) да је решеност КФОРа да сачува права свих инструментализована и да је више од 300.000 војника, који су мислили да учествују у процесу стабилизације и успостављања мира, послужило само да се купи време и потроши новац за насилно решење које је било унапред планирано и које не решава ништа. Жао ми је што се наша војна упорност у томе да бранимо права свих данас своди на одбрану права једне стране на штету друге.“

Строуб Талбот, помоћник државног секретара Медлин Олбрајт, ће 2005 године, одговарајућу „многим коментаторима и политичким лидерима који се питају да ли НАТО треба да оде у часну пензију, завршавајући своју изворну сврху“, написати – НЕ. У свом ширем одговору управо разоткрива скривену позадину кампање 1999 и њен дугорочни значај, тачније смишљену намеру да се по истом моделу настави даље:

„НАТО је први пут кренуо у рат нападајући режим који је брутализовао националну мањину … (али) … Милошевић јесте у затвору Хашког суда, али његова сорта предаторских тирана није истребљена. Рат ће се наставити ако је то потребно, с времена на време као део ширег напора да се зауставе агресије и крволочност дикатора, успостави ред насупрот хаосу, уопште да се одбране интереси и наметну опште норме на остварењу – међународне заједнице“

Ово је управо супротно од онога у шта су лидери Сједињених Држава, и део европских, покушали да убеде свет у априлу 2000 године – да је Косово изузетак и да се убудуће неће излазити из оквира УН.

Француски историчар и геополитички аналитичар Алексис Труд, скреће нашу пажњу на анализе Џејмса Курта, стручњака за геостратегију који у својој књизи потврђује много од претходно наведеног. Према Курту, тај „први рат у ери модернизације“ нема директне везе са српском покрајином, а хуманитарни изговор подржаван је само у неким интелектуалним и медијским срединама. Курт сматра да „на Косову, као и на другим странама, Сједињене Државе повезују економске и безбедностне циљеве, инструментализујући међународне организације“. Србија, на раскршћу геостратешких праваца морала је бити потчињена. „Требало је, дакле, осигурати контролу Србије, чак и по цену трајне економске дестабилизације и пада Милошевићевог режима.“

Правдање актера у мемоарима и медијским наступима

Прави циљеви рата су како током његове припреме, трајања и експлоатисања резултата успешно „продати“ јавности. Саучесници су збуњени, успешно „купљени“ медијском причом да су подржали рат племенитих циљева. Но, не сви.

Јавности је сугерисано да је албански револт избио када је Косову укинута аутономија 1989 године, и када је Косово било изложено бруталној репресији Милошевићевог режима. Војна интервенција „међународне заједнице“ је наводно отпочела када су сва дипломатска средства била исцрпљена. Косово је била последња епизода агресија коју је водио екстремни српски национализам оркестриран од Слободана Милошевића у циљу етнички чисте Велике Србије. Почело је са агресијом на Словенију, потом Хрватску, онда на Босну и коначно Косово.

У једном зборнику радова ЦАТО института у Вашингтону, Џејмс Џатрас је у под помало ироничним насловом – „НАТО-ова Алиса у земљи чуда – интерпретација“. Ту је прегнантно побројао све те стандардне клишее који су пратили ондашње догађаје, хашке оптужнице српским лидерима, па, ми смо сведоци, истрајавају и приликом обележавања 20 година од НАТО кампање кроз речи некадашњег портпарола НАТО Џејми Шеа и других актера.

„НАТО верзија“ пише Џатрас „иде некако овако:

Криза на Косову је једноставно последња епизода агресивног похода екстремног српског национализма, оркестрирана од југословенског председника Слободана Милошевића, који је желео да створи етнички чисту Велику Србију. Та агресија – прво на Словенију, потом Хрватску, онда на Босну – и коначно је дошла до Косова, углавном зато што су Запад , посебно НАТО, одбили да му се супротставе“

„Пре 1989, казује НАТО митологија, Косово је било у миру у систему аутономије која је албанској етничкој мањини дозвољавала висок степен самоуправе. Тај статус qуо је поремећен када су Срби опозвали косовску аутономију те иницирали систем апартхејда и етничке дискриминације. После десет година опресије, косовски албанци су се суочили са припреманим планом геноцида, сличног оном који су Срби већ починили у Босни. Подизање ОВК/КЛА било је неизбежан одговор на ту претњу. Сједињене Државе и међународна заједница су већ били исцрпели сва дипломатска средства за решавање кризе, што су понудили Србима у Рамбујеу, али … они су то одбили. У складу с тим, НАТО није имао другог избора него да војно одговори, тачније изврши ваздушне ударе, и приведе Србе, као што је то учинио у Босни, за мировни сто. Кампања у пролеће 1999 била је уперена против Милошевића и његовог безбедносног апарата, а не против српског народа.“ Тако, се то, у кратко, представља од стране НАТО званичника и државника, али проблем је у томе што та слика тешко да може да одговара стварности и комплексној слици.

У мемоарима Медлин Олбрајт све наводно почиње од 1989 када је Албанцима укинута аутономија коју су уживали од 1974. Тада су им укинута политичка и економска права. Милошевић је свуда распоредио полицију, затворио школе. Ни помена о 1981 години и реаговању Југославије.

Преговори у Рамбујеу су у њеној интерпретацији били у најбољој намери. Каже да је убеђивала Милана Милутиновића, председника Србије, да ће НАТО на терену штитити Србе и њихова људска права. У њеној интерпретацији Тачи јесте био проблематичан, али су сви прихватили да их саветује тим на челу са Мортоном Абрамовићем „њеним дугогодишњим пријатељем бившим амбасадором, дивним адвокатом људских права“.

Рат 1999 се није могао избећи, пише она, после масакра у Рачку и Милошевићеве тврдње да су тамо убијени терористи, што је њу утврдило у одлучности да испоручи ултиматум, јер није довољно Албанцима помоћи да се њихове патње открију свету. Сами верификатори (Вокер) нису могли спречити масакре.

Председник Клинтон је у мемоарима, као и Олбрајтова, доследан у својој некадашњој пропаганди. Срби су, пише, у лето 1998 нападали на наоружане и ненаоружане Косоваре, 300.000 је напустило своје куће. У октобру 1998 је НАТО морао да запрети Србима ако не дозволе долазак посматрача који ће надгледати спровођење резолуције ОУН. Интервенција је била одложена. Ствари су се мало смириле, али онда су у јануару 1999 Срби поново кренули са злочинима убијања невиних. Но, добром вољом Запада, још једном је дата прилика дипломатији, али председник пише да није био оптимиста. Стране у конфликту су биле јако удаљене. „САД и НАТО су хтеле да Косово има политичку аутономију коју је према Уставу Југославије уживало између 1974-1989. Клинтон је потом у објави рата навео да је Милошевић укинуо уставна права Албанцима да говоре својим језиком, да имају своје школе, вршио је злочине, спаљивао села, да је само у последњих пет недеља пре избијања рата протерано је 60.000 од 250.000 укупно. Рат, казује Клинтон, треба да покаже Милошевићу да смо озбиљни у намери да зауставимо његову нову рунду етничког чишћења и спречимо још крвавију офанзиву против невиних цивила. Нигде ни трага о плановима његове и других земаља из прве половице 1990их да се Косову да независност. Нигде ни трага о војним активностима на обуци и припреми ОВК, нигде преговора са македонском владом 1997 о стационирању трупа НАТО и другим припремама.

У својим мемоарима главнокомандујући Весли Кларк покушава још једном да оправдање за све грешке и трагику рата остави српској страни у наслеђе. Он примећује да се многима чинило да је НАТО на погрешној страни. Наводи ехо тога и у речима француских генерала. Инсистира да се радило о хуманитарној интервенцији пре свега – „Етничко чишћење које су спроводили Срби отпочело је пре почетка ваздушне кампање“. Тиме је „решио“ крупну дилему која је постојала у светској јавности да је тек НАТО нападом створена прилика Србима за кампању етничког чишћења коју су правдали НАТО ударима. Ни речи о рапортима УНХЦР-а о 90 етнички очишћених српских села од октобра 1998 до јануара 1999, ни речи о циљаним дејствима ОВК и свему ономе што су посматрачали бележили на терену. Ни речи о генералу Виљему Вокеру и његовим активностима.

Годину, две касније, крајем 2003 године у интервјуу за ЦБС пред одлазак у Хаг да сведочи у процесу Слободану Милошевићу, поновиће тврдње из мемоара, а потпуно ће оставити по страни своја рана сведочења из 2001 године која смо претходно наводили. Новинар Ден Радр бележи да је Кларк чврсто био убеђен да су САД требале да интервенишу трупама у том „геноцидном грађанском рату“. И ту је кривио Србе за рат у Босни:

„То није био стварни рат, То је био рат против ненаоружаног народа, и ја нисам могао поднети мисао да Сједињене Државе стоје по страни и дозвољавају да се то дешава. У лето 1998, док сам био командант, почео је нови круг етничког чишћења. Неких 300 до 400.000 косовских Албанаца било је протерано из својих домова. Када имате посла са људским животима и стварима као што су ове, знате има људи који поводом овога кажу да ми немамо интерес у томе. Да има нафте тамо ми би то зауставили. Дакле, ми треба да се пре боримо за нафту него за људске животе? Ја не мислим тако … ја сам емотиван поводом ових ствари. Када можеш да учиниш добро, онда требаш да га учиниш.“

Последице успостављеног преседана

Ништа боље не одређује стварни контекст припреме и праксе мешања у југословенску кризу него све касније интервенције које је Алијанса спроводила на северу Африке, Блиском Истоку, Заливу, просторима бившег СССР.

Од значаја за праћене је произвођење хуманитарних криза уз помоћ прокси снага које се по потреби промовишу у „борце за слободу“, оптуживање „злих диктатора“ за хуманитарне кризе, јавно прозивање проблематичних држава против којих ће се повести рат . Често се користи инверзија значења стандардне терминологије. Инвазија, суспензија суверенитета и постављање марионетских режима назива се „увођењем демократије“ и „демократских вредности“.

Сваки облик отпора за очување државног и економског суверенитета се проказује. Користе се притисци преко ММФ, Светске банке, разни облици економских санкција. Погоршана ситуација се онда у глобалним медијима презентује као чиста воља злих, локалних лидера. Активности се одвијају и на унутрашњем плану држава које се дефинишу као „проблематичне“ и којима следују „спонтане“ револуције различитих боја.

У недостатку хуманитарних разлога посеже се тероризмом који ваља истребити где год се појави. Производи се страх код властитог становништва који служи повратно за свеопшту контролу приватности, стални надзор и одузимање (одрицање) од некада достигнутих грађанских права зарад сигурности.

Посебно, у балканском случају забрињава, редефиниција појма геноцид. Холокауст и утврђени геноцид током Првог и Другог светског народа, односно колонијалних времена, сада се релативизује из практичних разлога. Чак сразмерно мањи ратни злочини проглашавају се геноцидом. Или се, у исто време врши ревизија историје и заташкавање, односно дељење жртава на оне вредне пажње и оне које су безвредне.

Земљама клијентима великих сила дозвољено је поступање које би за неке друге народе и лидере, када би и у мањем обиму починили такво нешто – следиле бомбе, специјални судови и слично. Тиранском платформом је на пример било предвиђено да се због извршеног геноцида над Албанцима од 1912 до 1956 не може признати право македонској и српској држави на просторе насељене овим народом. Није непознато да се повремено јављају гласови да Републику Српску треба укинути као геноцидну творевину. Сребренички мит је двоструко функционалан, и у редефиницији геноцида и у оправдавању „хуманитарне интервенције“.

Аутор: Др Миле Бјелајац, научни саветник
Извор: Беофорум


Напиши коментар

Није дозвољено.