Александар Дугин: Црвене линије су повучене, између Русије и Запада створен је суштински и неповратан јаз


Интензитет односа између Русије и Запада, пре свега Сједињених Држава, достигао је тачку у којој се, без обзира на то да ли ће доћи до директног војног сукоба, повлаче црвене линије, не само у географском простору, већ и у цивилизацијској и идеолошкој сфери,

наводи руски филозоф Александар Дугин, руски политички филозоф, социолог и геополитичар, зачетник идеје новог евроазијства.

Јасно је да се већ створио суштински и неповратан јаз између Русије и Запада. Од секундарног значаја је ко ће први пуцати и да ли ће пуцати, и како ће се догађаји одвијати, пред оним што се већ догодило, и чега још увек није свесна ниједна страна, а посебно руска.

Руски менталитет не може да поднесе оштре ломове; мислимо да ће увек све бити како је сада. Чак и када је земља у рату или пролази кроз колосалне промене, Руси живе у унутрашњем осећају мира и стабилности. Носиоци смо хармоничне и стабилне психологије, коју је тешко превести у ванредно стање. Управо о томе говори и изрека „Руси дуго седлају коња, али брзо јашу“. Толико дуго упрежемо да смо онда једноставно приморани да возимо екстремним – хиперсоничним – брзинама да бисмо сустигли догађаје. У војној сфери и на нивоу дипломатије, изгледа да смо спремни, али у сфери идеологије и погледа на свет наставља се наш догматски сан: „ништа се не дешава и неће се десити“. Овде и даље влада расположење 90-их, упркос 20 година патриотских реформи.

Либерално-западна парадигма и даље остаје доминантна у образовању, хуманистичким наукама, култури и светоназору уопште. Конзервативне исправке су површне и козметичке.

У међувремену, Русија неповратно раскида са Западом. Било својом вољом или против ње, ми се брзо одвајамо од западног света, његових правила, његових стандарда, његових прописа и протокола. То се не дешава на основу уравнотеженог и сувереног поређења руског идентитета са модерним либерално-глобалистичким. Били смо једноставно принуђени да кренемо у том правцу, не чувајући никакво место у глобалном свету – барем неко које бисмо сматрали прихватљивим за себе.

Приближавање Москве и Запада крајем 80-их и 90-их година 20. века Запад је доживео као пораз и почео да нас третира као поражене, али опасне. Отуда и ширење НАТО-а на исток и кршење било каквих обавеза датих Москви као одговор на њену капитулацију. Тако се Запад врло често – ако не и увек – носи са пораженим противницима.

Али под Путином, Русија је постала јача и почела да се понаша суверено. И опет, Запад није извео никакве закључке и наставио је, и наставља, да третира Русију као „луду регионалну силу која се измакла контроли“, којој треба „дати лекцију и поставити на њено место“.

Путин је био спреман да буде пријатељ са Западом и прихвати његова правила игре ако их обе стране поштују. Али за Запад то није прихватљиво и они не пропуштају прилику да подсете да су све демократије једнаке, само су неке „једнакије од других“. Путину не одговара таква глобалистичко-либерална „животињска фарма“, и постепено, сада смо спремни за брзу вожњу.

За руске власти то је неопходна мера. Али, заправо, у томе се осећа дубља реалност –цивилизацијска карактеристика Русије, наш идентитет и темељни закони геополитике. У нашој историји Запад је увек био Други. И колико год да смо се понекад приближавали, све се завршавало сукобима и ратовима. Неопходно је одржавати дистанцу између себе и Другог. Ако је прекратко, клатно ће се зањихати у другу страну. Управо то се сада дешава.

Иако невољно, Москва постаје опозиција Западу. Оно што поричемо је разумљиво – то су либерализам, глобализам, постхуманизам, родна политика, хегемонија, политика двоструких стандарда, култура поништавања и постмодерна култура. Али шта је оно што можемо да сматрамо нашим?

У овој тачки све оне историјске идеологије које су у претходним фазама појачавале разлику у судбинама Русије и Европе (Запада) добијају посебну важност. Управо оне треба да постану плодно тло за нову формулацију руске идеје. То су поглед на Русију као упориште православног хришћанског света, доктрина о судбоносном екуменском значају руске монархије, словенофилске идеје, евроазијска теорија о Русији као изворној цивилизацији, радикално различитој од Запада, погледи руских популиста на аграрну суштину руског друштва и одбацивање индустријског пута развоја, совјетска идеологија, супротстављена западном и светском капитализму.

Потребно је развити синтетички приступ који подједнако одбацује претензије Запада на универзалност и оптималност његових „вредности” у формирању руске слике будућности. Очигледно, Кремљ о томе озбиљно не размишља. На дневном реду су војно-дипломатска питања. Ово се може разумети. Моћ следи оно што види као „објективни ток ствари“. Она нема времена за Логос и нема времена за смисао историје.

Али за оне који дубоко разумеју руску мисију, оно што сада долази одавно је очигледно – Ако не увек, сукоб са Западом се сматрао нечим неизбежним чак и када је огромна већина веровала у перестројку, реформе или ресетовање. И ако данас ову стару (за нас) и суштински вечну истину могу игнорисати само слабоумни или директни агенти утицаја, онда о Идеји не размишљају ни они који су данас на челу реалне политике. Нема праве политике без идеалних смерница, без Идеја, без идеологије. Не можете то да разумете, али не можете да промените. Стога ће власти – у врло блиској будућности – када коначно дође тренутак „брзог јахања“ – морати да се суоче са нескладом који постоји у нашем друштву између апатичног и поспаног стања духа и озбиљности и размера цивилизацијског сукоба. Буђење Руса је неизбежно. Улазимо у еру руског Логоса.`

Извор: Геополитика.ру


Напиши коментар

Није дозвољено.