Борис Субашић: Непозната прича о древној Светој гори и малоазијским Србима


Фото: Борис Субашић/Новости

Прва православна Света гора из које је настала монашка република на Атосу налазила се на 200 километара од Босфора, у Малој Азији,

на античком Битинијском Олимпу, изнад древног хеленског града Прусикона, римске Прусе, словенске Брусе, данашње турске Бурсе.

– Историја Свете Горе Атонске започиње са светим Јевтимијем Млађим, који је дословно због гужве монаха која је завладала на Битинијском Олимпу око 860. потражио ново место за тиховање на тада пустом Атосу – каже др Предраг Коматина, виши научни севетник у Византолошком институту САНУ.

– На падинама Олимпа тада се налазило мноштво угледних и утицајних манастира са великим библиотекама и ученим монасима. Одавде су у своје мисије међу Словенима кретали Ћирило и Методије са сарадницима.

Неки византолози указују да су први преводи црквених текстова на словенски језик записани глагољицом на дијалекту малоазијских Словена у олимпском манастиру Полихроно, чији је игуман био Методије. Код њега је после поверљивих мисија долазио његов брат, дипломата и цариградски професор Константин, који се касније, пред смрт, постао монах Кирило. Синови ромејског адмирала и мајке словенског порекла, у олимпском Полихрону су, по царској наредби, половином 9. века припремали најважнију верску и политичку мисију Византије, ширење јеванђеља међу Словенима на њиховом језику.

“Словенски апостоли” су лако нашли сарадника за велики подухват Битинијског Олимпа где су живели христијанизовани Словени које је Византија још од 7. века колонизовала у Малу Азију са Балкана као крајишнике-граничаре. Словени из околине Солуна, где су Ћирило и Методије рођени, нису били погодни за ову мисију, јер су били тврдокорни пагани.

– Игром судбине, најстарија историјски неспорна писана сведочанства о Србима потичу из Мале Азије – каже др Коматина.

– Византијски цареви су у више наврата од 7. века насељавали припаднике словенских племена у област античке Битиније, тадашње византијске теме Опсикион. Да су међу њима били бројни Срби, сведочи име Гордосербе, “града Срба из Гордије“. Он је већ 680. имао епископа, што сведочи о његовом хришћанском становништву и значају. Поред Гордосербе, наводе се и мање сервохорије – српска насеља.

Водећи византолог 20. века, Георгије Острогорски, сматрао је да су Словени спасли Ромејско царство у време његове кризе у 7. веку. Тада је император Ираклије променио државну организацију и створио теме, пограничне области са војном управом. У њима је слободним сељцима поделио земљу у власништво, с обавезом да свака породица да једног коњаника и одређен број пешадинаца.

– Док су раније “варвари” ступали у царску војску као најамници или федерати, сада се војни систем у Византији променио: најамничку војску заменила је војска војника сељака насељених по новоствореним темама, а према томе и Словени су ступали у византијску војску као војници сељаци – записао је Острогорски.

– Тако су се у нову организацију која је тада у Византији створена улиле нове младе снаге Словена и тиме се објашњава изванредан успех новог византијског уређења. Ираклије и његови наследници створили су форму, а Словени су је испунили садржином и дали стварну снагу новом систему који је за више векова оспособио Византију за нови живот.

Прва тема, Опсикион, која је почињала на азијској обали Босфора и Дарданела и ширила се до Црног мора, постала је средиште малоазијских Словена, највећим делом насељених око старих градова, хришћанских центара Никеје и Никомедије. Назив Опискион у преводу значи “Царска гарда” јер су из њеног становништва регрутоване елитне јединице. Њихова моћ је расла и почеле су да, као римске легије раније, војним ударима на престо доводе своје царске кандидате. Утицај су прошириле на црквене послове, у време када су иконоборачки цареви забранили поштовање светих слика као идолопоклонство. Прави циљ иконоборачких владара било је, у ствари, спречавање масовног бежања од војне обавезе и ограничавање моћи Цркве која је претендовала и на световну власт.

Граничари Опсикиона су подржавали ту политику док у почетком 8. века један од њихових команданата није постао монах – испосник на Битинијском Олимпу. Данас га цео православни свет слави као Јоаникија Великог, првог словенског чудотворца и светитеља.

Подвижник Јоаникије, први словенски светитељ

Према хагиографији, рођен је у селу Марикати у Битинији, у словенској војничкој породици Боила, како су записали Грци. Као младић дивовског раста регрутован је у елитну јединицу Ескубитора, тешких коњаника који су били ударна сила византијске војске. Житија наводе да је био је ратник и иконоборац док му се није јавио Христ и упитао зашто га прогања.

Због тога је постао монах пустињак у дивљини Битинијског Олимпа и убрзо су се прочула његова чуда кроћења дивљих звери и исцељења болесних. Ауторитет подвижника Јоаникија Великог који је у дивљини провео 50 година, сматрају историчари, био је пресудан да на васељенском сабору у Цариграду 843. победе поштоваоци икона. Јоаникије постаје велики узор монасима који његово име узимају као свештено. Међу њима су и четврти српски архипеископ из доба краља Уроша Првог и први српски патријарх из времена цара Душана.

Српски туристи који данас долазе под малоазијски Битинијски Олимп, да виде турски град Бурсу, његове чувене базаре, пијацу свиле и маузолеје првих османских султана, по правилу не знају да се налазе у области прве православне Свете горе одакле је потекао први словенски светитељ из редова империјалних гардиста, међу којима је било много Срба.

Писана сведочанства показују да су они у Малу Азију досељавали све до 12. века, али прича о тим људима њиховим везама са Балканом у нашој јавности је потпуно непозната, иако та тема још од 19. века плени пажњу еврпских истраживача. Аустријски, немачки, енглески и нарочито руски научници тада су правили велике експедиције по Малој Азији и проналазили остатке словенских заједница које су кроз цело османско доба, од 14. века, успеле да сачувају особености.

Српски туристи данас са чуђењем запажају да међу становницима Бурсе, чак и међу Сиријцима који су побегли из своје ратом разрушене земље, има изразито светлокосих и светлопутих људи, који се издвајају међу типично азијским становништвом.

Арапаки Словени Сакалиби

Крајишници Словени из Битиније, ангажовани да ратују против Арапа, више пута су прелазили на страну противника, када су византијски цареви газили договоре о слободама и наметали тешке дажбине. Арапски хроничари сведоче да су Сакалиби, како су називали Словене, колонизовани у Сирију и Северну Африку, али да су наставили да функционишу као аутономни крајишници, све док се нису умешали у династичке сукобе на губитничкој страни. Велики број војника Сакалиба је историјски посведочен у Андалузији, у арапским трупама које су освајале Шпанију. У време напада Франака на словенске земље, они су заробљенике шкопили и продавали као робове Арапима, па је свременом термин Сакалиб променио смисао и почео да означава евнухе.

Извор: Новости


Напиши коментар

Није дозвољено.